Девет година Милован и Нела Миливојевић чекали су да правда донекле ублажи родитељску бол због изгубљеног детета. Пошто су два руководиоца избегла одговорност, помиловањем трећег кажу да су добили још један болни ударац неправде.
Милован Миливојевић из Дљина каже да је осуђен само један, последња карика у том ланцу, Томо Стојић, а да им је председник државе, који је њега и његову породицу примио у Председништву, све обећао и "све слагао, осим покретања оптужнице".
"Значи, испратио нас на излаз, на врата из Председништва, клео се, како ће све учинити, све урадити, у децу своју, и помилује једног Тома Стојића", прича Миливојевић.
"Није радио на манекенској писти, него у фабрици барута"
Милован каже да их је увредио и приликом обиласка поплављеног подручја у лучанском крају. Председнику је, како наводи, рекао да му је дете изгорело у мајици и да се нису поштовали ни прописи рада, ни ништа.
"Ту маса новинара, сви новинари из Србије су били, каже: ‘Па, Миловане, није радио на манекенској писти, него у фабрици барута’", прича Миливојевић.
Судски обрти и помиловање
Апелациони суд у Крагујевцу прошле године донео је ослобађајућу пресуду Владимиру Лончаревићу, руководиоцу у фабрици "Милан Благојевић – Наменска". Његовом колеги Тому Стојићу казна је са три преиначена на две године, али је издржавање затворске казне предухитрило помиловање.
Миливојевић тврди да би Јовица Илић и њега ослободио.
"И то тврдим, одговорно тврдим и тако би било. Него нису могли, десила се проклета надстрешница, десили се студенти, Милован имао подршку испред суда у Крагујевцу", каже Миливојевић.
Притисци и затворена врата медија
Радничка породица Миливојевић живи у Дљину, бавећи се пољопривредом. Девет година преживљавали су голготу у борби за правду због смрти сина. Здравље им је нарушено, као и њиховој ћерки. Медији наклоњени власти били су за њих затворени, али су јавност окретали против те породице.
Нела Миливојевић наводи да је писало да су страни плаћеници, да их финансирају стране агентуре, да су жути и да су "продали сина".
"То ја не могу да вам опишем речима шта смо све преживљавали", каже Нела Миливојевић.
Као да трагедија није била довољно тешка, па су их многи из фабрике и Лучана избегавали или окретали главу све до 26. октобра ове године.
Нела Миливојевић наводи да после избора нико није прошао улицом поред ње, а да се није јавио, док су се пре тога јављали само они који су били уз њих.
Последња жеља родитеља
Милован додаје да девет година тражи одобрење да постави спомен-плочу, величине портрета, на спољном зиду фабрике да је ту страдао његов син. Одлазећа власт му то није дозволила, али верује у промене. Нада се да ће ова његова последња родитељска жеља бити испуњена.
"И да ћу ја то успети да ставим, да зовнем свештеника, да то освешта и да изађем из те проклете фабрике и да се више никад не враћам. И ту никад нико мој, никад више неће долазити, нити ће радити", поручује Миливојевић.
Свима који су спутавали правду или се огрешили о ту породицу Милован је хришћански опростио, али каже да никада неће заборавити. Две унучице су им унеле светлост у живот, након дуге таме.